У циљу остваривања безбедности појединца и заједнице у целини, обављање полицијских послова и сарадња њихових носиоца са грађанима представља нужан предуслов за слободно уживање основних људских права. У друштву у којем се полицијски службеници маргинализују, а њихово достојанство често нарушава, може се рећи да смо и даље далеко од припадности ове друштвене категорије – „елити нације“, како је то некада говорио др Рудолф Арчибалд Рајс. Порастом извршења кривичних дела, прекршаја и других кажњивих радњи, честим политичким и социјалним кризама, пољуљаним поверењем у рад органа полиције, предметна делатност добија још више на тежини. Природа обављања ових послова спада у ред најризичнијих послова данашњице.

Поред предузимања неопходних превентивних мера у циљу смањења ризика, полицијци се свакодневно суочавају са угрожавањем своје сигурности, што може довести до последица у виду наступања лаких или тешких телесних повреда или чак смрти. Узимајући у обзир чињеницу повећања напада на полицијске службенике, упитно је зашто послодавац задржава и даље „стидљив“ приступ према описаним догађајима. Следом изнетог, у даљем тексту биће образложен процесноправни положај нападнутог полицијског службеника у кривичном и прекршајном поступку, те могућност остваривања његових права у другим судским поступцима.

Кривични законик Републике Србије („Сл. гласник РС“ бр. 88/2005 – 35/2019), прописује, у чл. 323. Законика, кривично дело Напад на службено лице у вршењу службене дужности. Основни облик кривичног дела чини лице које нападне или прети да ће напасти службено лице у вршењу службене дужности, док су квалификовани облици прописани у случају наступања последице у виду лаких или тешких телесних повреда, или се прети употребом оружја. Потребно је напоменути, да полицијски службеници као објекти радње извршења кривичног дела, могу претрпети повреде и приликом чињења дела из чл. 322. Кривичног законика („Сл. гласник бр. 88/2005 – 35/2019), при чему у односу на тежу последицу постоји нехат учиниоца а не умишљај. То се односи и на кривично дело из чл. 23. Закона о јавном реду и миру („Сл. гласник РС“ бр. 6/2016 и 24/2018).

Присуство оштећеног у кривичном поступку, непосредно или уз ангажовање пуномоћника, важно је из више разлога. Прво, оштећени може утицати да се кривични поступак спроводи без одуговлачења, може органу поступка и странкама указивати на чињенице и доказе који су од значаја за правилно решавање, а свакако може спречити доношење одбијајуће пресуде у случају евентуалног одустанка представника јавне оптужбе. Од значаја је чињеница да је оштећени заинтересован за доношење осуђујуће пресуде, из разлога задовољења опште сврхе изрицања кривичне санкције и сатисфакције због повреде личних и имовинских права, а с друге стране и усвајања имовинскоправног захтева у виду накнаде материјалне или нематеријалне штете.

Нападом на полицијског службеника могу се угрозити или повредити његова лична и имовинска права. Следом изнетог, може доћи до проузроковања физичких болова, душевних болова због умањења опште животне активности, наружености и слично, а и страха. Такође, и у случају увреде, оштећени трпи душевне болове због повреде части, угледа и достојанства, па му сходно томе припада право на накнаду штете, односно истицање имовинскоправног захтева. Од значаја је чињеница, да нематеријална штета може даље проузроковати материјалну у виду изгубљене зараде, трошкова лечења и томе слично.

У кривичном, а и у прекршајном поступку, суд ће одлучити о имовинскоправном захтеву, ако подаци и изведени докази у поступку пружају поуздан основ за одлучивање, односно ако расправљање о имовинскоправном захтеву не би довело до знатног одуговлачења поступка. Наравно, под претпоставком, да је окривљени оглашен кривим за кривично дело које му се ставља на терет, или је реч о противправном делу које је у закону одређено као кривично дело. Следом изнетог, активна улога оштећеног у предметним поступцима, добија још више на значају. Предлагањем доказа у циљу остваривања имовинскоправног захтева, оштећени сужава простор суду да га упути на парнични поступак.

У сваком случају, доношење осуђујуће пресуде за оштећеног значајно је због везаности парничног суда таквом пресудом, односно у евентуалном парничном поступку у коме ће се остваривати имовинскоправни захтев, неће се расправљати о основу већ само о висини претрпљене штете. Иако се то изричито не прописује, осуђујућа пресуда у прекршајном поступку имаће исти ефекат.

На крају, оштећени може изјавити жалбу против пресуде у делу који се односи на одлуку о имовинскоправном захтеву и одлуку о трошковима поступка, осим у случају преузимања гоњења, када може изјавити жалбу из свих разлога прописаних чл. 437. ст. 1. тач. 1-4 Законика о кривичном поступку. („Сл. гласник РС“ бр.72/2011 – 62/2021)