U cilju ostvarivanja bezbednosti pojedinca i zajednice u celini, obavljanje policijskih poslova i saradnja njihovih nosioca sa građanima predstavlja nužan preduslov za slobodno uživanje osnovnih ljudskih prava. U društvu u kojem se policijski službenici marginalizuju, a njihovo dostojanstvo često narušava, može se reći da smo i dalje daleko od pripadnosti ove društvene kategorije – „eliti nacije“, kako je to nekada govorio dr Rudolf Arčibald Rajs. Porastom izvršenja krivičnih dela, prekršaja i drugih kažnjivih radnji, čestim političkim i socijalnim krizama, poljuljanim poverenjem u rad organa policije, predmetna delatnost dobija još više na težini. Priroda obavljanja ovih poslova spada u red najrizičnijih poslova današnjice.

Pored preduzimanja neophodnih preventivnih mera u cilju smanjenja rizika, policijci se svakodnevno suočavaju sa ugrožavanjem svoje sigurnosti, što može dovesti do posledica u vidu nastupanja lakih ili teških telesnih povreda ili čak smrti. Uzimajući u obzir činjenicu povećanja napada na policijske službenike, upitno je zašto poslodavac zadržava i dalje „stidljiv“ pristup prema opisanim događajima. Sledom iznetog, u daljem tekstu biće obrazložen procesnopravni položaj napadnutog policijskog službenika u krivičnom i prekršajnom postupku, te mogućnost ostvarivanja njegovih prava u drugim sudskim postupcima.

Krivični zakonik Republike Srbije („Sl. glasnik RS“ br. 88/2005 – 35/2019), propisuje, u čl. 323. Zakonika, krivično delo Napad na službeno lice u vršenju službene dužnosti. Osnovni oblik krivičnog dela čini lice koje napadne ili preti da će napasti službeno lice u vršenju službene dužnosti, dok su kvalifikovani oblici propisani u slučaju nastupanja posledice u vidu lakih ili teških telesnih povreda, ili se preti upotrebom oružja. Potrebno je napomenuti, da policijski službenici kao objekti radnje izvršenja krivičnog dela, mogu pretrpeti povrede i prilikom činjenja dela iz čl. 322. Krivičnog zakonika („Sl. glasnik br. 88/2005 – 35/2019), pri čemu u odnosu na težu posledicu postoji nehat učinioca a ne umišljaj. To se odnosi i na krivično delo iz čl. 23. Zakona o javnom redu i miru („Sl. glasnik RS“ br. 6/2016 i 24/2018).

Prisustvo oštećenog u krivičnom postupku, neposredno ili uz angažovanje punomoćnika, važno je iz više razloga. Prvo, oštećeni može uticati da se krivični postupak sprovodi bez odugovlačenja, može organu postupka i strankama ukazivati na činjenice i dokaze koji su od značaja za pravilno rešavanje, a svakako može sprečiti donošenje odbijajuće presude u slučaju eventualnog odustanka predstavnika javne optužbe. Od značaja je činjenica da je oštećeni zainteresovan za donošenje osuđujuće presude, iz razloga zadovoljenja opšte svrhe izricanja krivične sankcije i satisfakcije zbog povrede ličnih i imovinskih prava, a s druge strane i usvajanja imovinskopravnog zahteva u vidu naknade materijalne ili nematerijalne štete.

Napadom na policijskog službenika mogu se ugroziti ili povrediti njegova lična i imovinska prava. Sledom iznetog, može doći do prouzrokovanja fizičkih bolova, duševnih bolova zbog umanjenja opšte životne aktivnosti, naruženosti i slično, a i straha. Takođe, i u slučaju uvrede, oštećeni trpi duševne bolove zbog povrede časti, ugleda i dostojanstva, pa mu shodno tome pripada pravo na naknadu štete, odnosno isticanje imovinskopravnog zahteva. Od značaja je činjenica, da nematerijalna šteta može dalje prouzrokovati materijalnu u vidu izgubljene zarade, troškova lečenja i tome slično.

U krivičnom, a i u prekršajnom postupku, sud će odlučiti o imovinskopravnom zahtevu, ako podaci i izvedeni dokazi u postupku pružaju pouzdan osnov za odlučivanje, odnosno ako raspravljanje o imovinskopravnom zahtevu ne bi dovelo do znatnog odugovlačenja postupka. Naravno, pod pretpostavkom, da je okrivljeni oglašen krivim za krivično delo koje mu se stavlja na teret, ili je reč o protivpravnom delu koje je u zakonu određeno kao krivično delo. Sledom iznetog, aktivna uloga oštećenog u predmetnim postupcima, dobija još više na značaju. Predlaganjem dokaza u cilju ostvarivanja imovinskopravnog zahteva, oštećeni sužava prostor sudu da ga uputi na parnični postupak.

U svakom slučaju, donošenje osuđujuće presude za oštećenog značajno je zbog vezanosti parničnog suda takvom presudom, odnosno u eventualnom parničnom postupku u kome će se ostvarivati imovinskopravni zahtev, neće se raspravljati o osnovu već samo o visini pretrpljene štete. Iako se to izričito ne propisuje, osuđujuća presuda u prekršajnom postupku imaće isti efekat.

Na kraju, oštećeni može izjaviti žalbu protiv presude u delu koji se odnosi na odluku o imovinskopravnom zahtevu i odluku o troškovima postupka, osim u slučaju preuzimanja gonjenja, kada može izjaviti žalbu iz svih razloga propisanih čl. 437. st. 1. tač. 1-4 Zakonika o krivičnom postupku. („Sl. glasnik RS“ br.72/2011 – 62/2021)